Pojam diskriminacije

 

Diskriminacija potiče od latinske reči discriminare što u prevodu znači obespravljivati, odnosno praviti razliku. „Oni koji osporavaju slobodu drugima, ne zaslužuju je ni za sebe“, kazao je predsednik Sjedinjenih Američkih Država Abraham Linkoln, koji je ukinuo ropstvo, što jasno ukazuje na to da diskriminacija nije bila oduvek nedopuštena.

Najjednostavnije rečeno, suština diskriminacije je u nejednakom postupanju prema jednakima, odnosno, jednakom postupanju prema nejednakima.

Ustav Srbije iz 2006. godine propisuje da su „pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu bez diskrimnacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, bilo posredna bilo neposredna, a naročito na osnovu rase, nacionalne pripadnosti i drugih brojnih svojstava“. Diskriminacija predstavlja pravljenje razlike po osnovu ličnih svojstava lica, osim izuzetno kada je to lično svojstvo odlučujući uslov za rad usled prirode određenog posla ili usled konteksta u kom se rad obavlja, kao i situacijama kada je lično svojstvo odlučujući i istinski uslov rada, cilj opravdan a sredstva za postizanje tog cilja srazmerna.

Vrste diskriminacije

 

Oblici diskriminacije su neposredna i posredna diskriminacija, povreda načela jednakih prava i obaveza, pozivanje na odgovornost, potom udruživanje radi vršenja diskriminacije, govor mržnje kao i uznemiravanje i ponižavajuće postupanje.

Neposredna diskriminacija će postojati ako se lice ili grupa lica, zbog određenog ličnog svojstva, u istoj ili uporedivoj situaciji, bilo kojim aktom, radnjom ili propuštanjem stavljaju u nepovoljniji položaj ili bi mogli biti stavaljeni u nepovoljniji položaj.

Neposrednoj, odnosno direktnoj diskriminaciji mogu biti izloženi, ne samo pojedinci već i grupe ljudi (npr., osobe sa invaliditetom, pripadnici neke verske zajednice, žene, osobe starije od 65 godina života i dr.). Prilikom ispitivanja da li je neposredna diskriminacija izvršena, neophodno je koristiti „uporednik“, a to je lice koje se nalazi u istoj ili sličnoj situaciji kao i žrtva diskriminacije, ali se od nje razlikuje po tome što nema ono lično svojstvo koje ima žrtva diskriminacije. Nekada se „uporednik“ ne može pronaći pa se koristi „hipotetički uporednik“, dešava se da „uporednik“ nije ni potreban. Tako npr. ako poslodavac ne zaposli trudnu ženu, ne postoji „uporednik“ jer muškarac ne može biti u drugom stanju.

Diskriminacija može biti i posredna, kada neka na prvi pogled neutralna odredba, kriterijum ili praksa, zbog određenog ličnog svojstva stavlja u nepovoljniji položaj lice koje traži zaposlenje i zaposlenog u odnosu na druga lica. Dok je kod neposredne diskriminacije jasno vidljivo dovođenje u nepovoljniji položaj zasnovan na ličnom svojstvu, kod posredne diskriminacije to nije slučaj, već se prividno čini da je postupanje zasnovano na jednakosti i zabrani diskriminacije. Npr. pravilnikom o specijalnim jedinicama MUP predviđeno je da pripadnici specijalnih jedinica mogu biti kako muškarci tako i žene, odgovarajućeg zdravstvenog stanja, koje su prošle test fizičke spreme i imaju više od 180 centimetara visine. Naizgled, navedeni uslovi ne predstavljaju diskriminaciju. Reč je o specifičnoj vrsti posla, koji podrazumeva ispunjenje različitih kriterijuma, između ostalog odgovarajućeg zdravstvenog stanja i fizičke spreme. Međutim, kriterijum koji se tiče visine određenog lica ne mora da bude nužan i čini se da jeste oblik posredne diskriminacije , pre svega polne, jer jako malo procenat žena poseduje navedenu visinu.

Samo neki od primera posredne diskriminacije jesu raspisivanje oglasa za posao kojim se, kao uslov, postavlja položen vozački ispit iako za obavljanje tog posla nije neophodna izdata i važeća vozačka dozvola, što bi bio slučaj kod prodavaca na trafici ili u supermarket, gde se automatski diskriminišu lica koja nemaju vozačku dozvolu.

Sudska građanskopravna zaštita prava zaposlenih

 

Zakonom o radu zajemčena je sudska zaštita prava zaposlenih povodom zasnivanja radnog odnosa. To, najpre, vredi za zaštitu prava zaposlenih koji su sa poslodavcem zaključili ugovor o radu, ali im poslodavac onemogućava stupanje na rad dana koji je ugovorom utvrđen kao dan stupanja na rad. U tom slučaju, zaposleni može da traži da mu sud omogući početak rada, kako bi mogao da otpočne s ostvarivanjem prava i preuzimanje obaveza iz radnog odnosa.

Takođe, lice koje je stupilo na rad, bez zaključenog ugovora o radu s poslodavcem ima pravo da u sudskom postupku traži trži utvrđenje uspostavljenog radnog odnosa na neodređeno vreme, jer je Zakonom o radu potvrđena fikcija o postojanju standardnog radnog odnosa u slučaju faktičkog rada. Sudska građanskopravna zaštita je regulisana odredbama Zakona o zabrani diskriminacije kao i Zakona o parničnom postupku. Svako lice koje smatra da je žrtva diskriminacije ima pravo na podnošenje tužbe sudu stvarne i mesne nadležnosti, s tim da je u prvom stepenu nadležan Viši sud na području prebivališta/boravišta tuženog ili tužioca, a u drugom stepenu nadležan je Apelacioni sud na čijem području se nalazi Viši sud koji je doneo prvostepenu presudu.

Razlikujemo nekolika vrsta tužbi, a neke od njih su: tužba(zahtev) za propuštanje, kojom se zahteva od diskriminatora da se uzdrži od diskriminatorne radnje, da ne vrši određenu radnju koja je protivna zabrani diskriminacije, kao i da se diskriminator uzdrži od ponavljanja određene radnje; tužba(zahtev) za utvrđenje kojom se utvrđuje da je diskriminator nedopušteno diskriminisao diskriminisanog; tužba za uklanjanje, kojom se od diskriminatora zahteva da izvrši određenu radnju, odnosno da traži od suda da diskriminatoru naredi da izvrši određenu radnju kojom će odstraniti/ukloniti stanje protivno zabrani diskriminacije; tužba(zahtev) za naknadu štete omogućuje diskriminasanom da savlada jednu dalju posledicu diskriminatorske radnje i stanja diskriminacije, štetu koja mu je time prouzrokovana, pri čemu, ako postoje šteta i namera diskriminatora, diskriminasani ima pravo na naknadu kako materijalne, tako i nematerijalne štete.

Kada je reč o teretu dokazivanja, u domaćem pravu, u parnicama iz radnih odnosa, shodno ravnopravnom načelu, svaka stranka je dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika. Dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a sud odlučuje koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica.

Ako je sud utvrdio da je izvršena radnja neposredne diskriminacije ili je to među strankama nesporno, tuženi se ne može osloboditi od odgovornosti dokazivanjem da nije kriv, dok ako tužilac učini verovatnim da je tuženi izvršio akt diskriminacije, teret dokazivanja snosi tuženi.

Zaštitu diskriminisanog ne mora da traži on sam, već, tužbu može da podnese i Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, kao i organizacija koja se bavi zaštitom ljudskih prava ili zaštitom grupe lica kojoj pripada povređeni (npr.udruženje odnosno nevladina organizacija čiji program obuhvata zaštitu ljudskih prava, odnosno prava određenih grupa lica, recimo, Roma, homoseksualaca, osoba sa ivaliditetom), kao i dobrovoljni ispitivač diskriminacije.

Jedna od značajnih mogućnosti koja je predviđena članom 426. Zakona o parničnom postupku, jeste podnošenje zahteva za ponavljanje okončanog sudskog postupka, ako stranka stekne mogućnost da upotrebi odluku Evropskog suda za ljudska prava, kojom je utvrđena povreda ljudskog prava, a koja bi mogla da bude od značaja za donošenje povoljnije odluke.