Pravo na Godišnji Odmor

 

Prema Ustavu Republike Srbije i Zakonu o radu, zaposlenima je garantovan godišnji odmor tokom kalendarske godine. Godišnji odmor je osnovno pravo zaposlenog prema Zakonu o radu i ne može se odreći niti zameniti drugim pravom. Zaposleni stiče pravo na godišnji odmor posle mesec dana neprekidnog rada od dana zasnivanja radnog odnosa, uključujući bolovanje i plaćeno odsustvo. Dužina odmora se utvrđuje na osnovu različitih kriterijuma, uključujući doprinose na radu, uslove rada, radno iskustvo, i druge faktore.

Zakon dozvoljava da se godišnji odmor koristi jednokratno ili u delovima. Ukoliko se koristi jednokratno, mora se iskoristiti u toku kalendarske godine. Ako se koristi u delovima, prvi deo mora trajati najmanje dve radne nedelje neprekidno u toku kalendarske godine, dok ostatak može biti iskorišćen najkasnije do 30. juna naredne godine.

Pitanje rasporeda korišćenja godišnjeg odmora igra ključnu ulogu u radnom okruženju. Poslodavac ima pravo odlučivanja o vremenu kada će se koristiti godišnji odmor, ali uz obavezno konsultovanje sa zaposlenima i uz obavezu da donese rešenje najmanje 15 dana pre početka odmora. U slučaju nepoštovanja rokova, mogu nastupiti određene posledice za poslodavca.

Trajanje Godišnjeg Odmora

 

Dužina trajanja godišnjeg odmora zavisi od nekoliko faktora, uključujući tip radnog odnosa, dužinu radnog staža, i specifične kriterijume poslodavca. Zakon o radu postavlja zakonski minimum od 20 radnih dana godišnjeg odmora tokom jedne kalendarske godine, ali poslodavac može odrediti i duže trajanje, uzimajući u obzir doprinose na radu, uslove rada, radno iskustvo, stručnu spremu, i druge relevantne faktore.

Zaposleni koji su u radnom odnosu na određeno vreme imaju ista prava i obaveze kao i zaposleni na neodređeno vreme. Ovo uključuje pravo na srazmeran deo godišnjeg odmora tokom godine u kojoj je zasnovan radni odnos, kao i pravo na srazmeran broj dana u kalendarskoj godini kada im prestaje radni odnos.

Radnici sa ugovorom na određeno vreme mogu koristiti godišnji odmor tokom trajanja radnog odnosa, a ako ga nisu iskoristili do isteka ugovora, imaju pravo na naknadu štete za neiskorišćeni godišnji odmor.

Obračun Zarade i Naknada tokom Godišnjeg Odmora

 

Zaposleni ima pravo na obračun i isplatu naknade zarade za vreme korišćenja godišnjeg odmora. Ova naknada se računa kao prosečna zarada u prethodnih 12 meseci i uključuje različite elemente zarade kao što su deo zarade po osnovu radnog učinka, uvećanja zarade, i druga primanja koja imaju karakter zarade.

Regres, naknada troškova za korišćenje godišnjeg odmora, takođe ulazi u obračun zarade tokom godišnjeg odmora. Visina regresa nije zakonom utvrđena i zavisi od odluke poslodavca, koja se obično definiše ugovorom o radu ili opštim aktom poslodavca.

 

Šta u slučaju neiskorišćenog godišnjeg odmora?

 

Kao što smo napred naveli pravo na godišnji odmor predstavlja jedno od osnovnih prava zaposlenih, te ga se zaposleni ne može odreći niti mu se može uskratiti ili zameniti novčanom naknadom. Dakle, poslodavac je dužan da zaposlenom omogući korišćenje godišnjeg odmora, i u tom smislu ukoliko bi poslodavac ponudio da sa zaposlenim sklopi sporazum po kom se zaposleni odriče prava na godišnji odmor, a da mu poslodavac za uzvrat isplati novčanu naknadu, takav sporazum ne bi ima pravnu snagu.

Zakonom o radu predviđeno je da zaposleni koji godšnji odmor koristi u delovima, prvi deo koristi u trajanju od najmanje dve radne nedelje neprekidno u toku kalendarske godine, a ostatak najkasnije do 30. juna naredne godine.

Zaposleni koji nije u celini ili delimično iskoristio godišnji odmor u kalendarskoj godini zbog odsutnosti sa rada radi korišćenja porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta i posebne nege deteta – ima pravo da taj odmor iskoristi do 30. juna naredne godine. Ovo predstavlja izutetak od pravila da se prvi deo odmora mora iskoristit u toku kalendarske godine, već zakonodavac  zbog postojanja objektivnih okolnosti (porodiljskog odsustva, odnosno odsustva sa rada radi nege deteta) omogućuje da se godišnji odmor iskoristi do 30.  juna naredne godine.

Dalje, Zakonom o radu članom 76.  propisano je da u slučaju prestanka radnog odnosa, poslodavac je dužan da zaposlenom koji nije iskoristio godišnji odmor u celini ili delimično, isplati novčanu naknadu umesto korišćenja godišnjeg odmora, u visini prosečne zarade u prethodnih 12 meseci, srazmerno broju dana neiskorišćenog godišnjeg odmora, te da ova naknada ima karakter naknade štete.

S tim u vezi, jedina situacija kada zaposleni na ime neiskorišćenog godišnjeg odmora može da dobije novčanu naknadu, jeste u slučaju prestanka radnog odnosa.

Ostvarivanje prava na godišnji odmor je uslovljeno radom zaposlenog i svrha godišnjeg odmora jeste revitalizacija radnih sposobnosti utrošenih radom.

Shodno navedenom, u praksi se postavilo pitanje, kada se radi o zaposlenom kojem prestaje radni odnos, (a koji je u kontinuitetu bio privremeno sprečen za rad u smislu propisa o zadravstvenom osiguranje), odnosno koji u prethodnoj godini, kao i u godini u kojem mu prestaje radni odnos, koristio bolovanje bez ijednog dana faktički ostvarenog rada, da li u tom slučaju zaposleni ostvaruje pravo na godišnji godišnji odmor (odnosno na naknadu štete za neiskorišćeni godišnji odmor prilikom prestanka radnog odnosa)?

Stav sudske prakse je da u konkretnom slučaju zaposlenom propao godišnji odmor i samim tim neće imati pravo ni na naknadu štete za neiskorišćeni godišnji odmor, imajući u vidu da nema krivice ni odgovornosti poslodavca jer zaposleni svoj odmor nije imao faktički kada da iskoristi.